Regionalna književna konferencija “Book Talk” – 27. septembra ove godine će po peti put u Novom Sadu okupiti najpoznatije pisce, izdavače i književne kritičare u regionu!
Od 2015. godine u Novom Sadu se održava regionalna književna konferencija “Book Talk” posvećena najuglednijim piscima, kritičarima, izdavačima, poznatim ličnostima i umetnicima iz celog regiona.
Konferencija okuplja nekoliko stotina ljubitelja književnosti, a specifična je po mestu održavanja odnosno po tri galerije; Galerije Matice srpske, Spomen- zbirke Pavla Beljanskog, a od prošle godine i Galerija likovne umetnosti poklon zbirka Rajka Mamuzića.
Svake godine program konferencije je opširniji kao i teme koje se obrađuju kroz panele i studije slučaja. U sklopu programa konferencije “Book Talk 2019” planirano je 13 panela i 5 predavanja, uz tradicionalni propratni program kao što je nedelja knjige u autobusima GRS-a.
U susret konferenciji razgovarali smo sa Dejanom Ristićem, učesnikom panela “630 godina od Kosovskog boja, 30 godina od Gazimestana: Šta je danas najskuplja srpska reč”.
Ove godine u junu navršilo se 630 godina od Kosovskog boja i 30 godina od govora Slobodana Miloševića na Gazimestanu. Ako ukratko bacimo pogled u tih nekoliko meseci iza, ponovićemo samo kratko da ovaj put nije bilo incidenata na Kosovu, za šta su se mnogi obradovali, pa i iznenadili. Šta je danas najskuplja reč kada su u pitanju nacionalna istorija, religija i politika?
– Ukoliko na tren po strani ostavimo izjave pojedinih naših savremenih stvaralaca koji neretko, bez neophodnih znanja i veština, pokušavaju da sagledavaju, analiziraju, tumače i vrednuju nacionalnu istoriju, onda bismo iz ugla naučne istoriografije svakako zaključili kako je ,,najskuplja” reč uvek ISTINA.
Naime, kosovsko-metohijsko istorijsko pitanje koje je, nažalost, u prethodnim decenijama kulminiralo u izuzetno duboku i složenu državnu, nacionalnu, kulturološku i identitetsku krizu jeste pojava kojoj je neophodno pristupiti krajnje odgovorno i sa punom svešću o tragičnim posledicama brojnih propusta i suštinskih pogrešaka koje su sve strane involvirane u tu temu činile u prethodnom razdoblju. Stoga mi se čini da su visokoparne izjave po kojima je ,,Kosovo” tzv. ,,najskuplja srpska reč” odraz nedovoljne svesti o potrebi postizanja trajnog, obostrano prihvatljivog, održivog i realnog dogovora između Srba i Albanaca koji bi doveo do toga da sve nacionalne i verske zajednice konačno uspostave atmosferu suživota na Kosovu i Metohiji.
Nikako nisam sklon svojevrsnim umetničkim verbalnim izletima u temu kosovsko-metohijske krize, posebno onim datim iz centra Beograda ili svakako sa bezbedne udaljenosti u odnosu na našu južnu pokrajinu. Nama danas, čini mi se, nisu potrebne velike i, usuđujem se to da kažem, veoma često isprazne floskule, već odgovoran, zreo, racionalan pristup rešavanju krize koja svojom složenošću suštinski utiče na savremenu Srbiju.
Temom Kosova i Metohije, u kontekstu postizanja istorijskog srpsko-albanskog sporazuma, pre svega treba da se bave stručnjaci, a ne primarno savremeni stvaraoci, pre svih književnici, koji povremeno svojim izjavama značajno i potpuno bespotrebno podignu temperaturu u društvu i dovedu je do usijanja.
Srbiji nisu potrebni mržnja, nasilje, nova stradanja… Srbiji su danas, više nego ikada, neophodni mudrost, staloženost, promišljenost, strpljenje i doslednost u očuvanju prethodno jasno utvrđenih državnih i nacionalnih interesa. Srbi i Albanci su se u prethodnim vekovima okušali u bezmalo svemu što im je stajalo na raspolaganju. Demonstrirali su visok stepen međusobne mržnje, nedovoljnog poznavanja Drugog, pokazali su sklonost ka nasilju i podizanju stvarnih i imaginarnih zidova između sebe.
Uprkos strašnom istorijskom nasleđu srpsko-albanskih odnosa čini mi se da Srbi i Albanci do sada jedino nisu pokušali da budu prijatelji. Evropska istorija dugotrajnih međunacionalnih konflikata i neprijateljstava uči nas da je itekako moguće postići istorijski dogovor (kompromis) čak i nakon sukoba koji su trajali više decenija ili čak i duže od jednog stoleća.
Na Srbima i Albancima je da pokažu neophodnu mudrost i hrabrost kako bi svoju budućnost učinili potpuno drugačijom u odnosu na dosadašnju zajedničku prošlost.
Na koji način književnost prati te tokove? Jasno je da je nacionalizam i dalje prisutan u velikoj meri, ali kako se religija i politika “snalaze” na stranicama?
– Savremeno stvaralaštvo, u mnogim svojim pojavnim oblicima, meandrira i sledi sebi primerene tokove. Književnost, kao jedan od njenih najdugovečnijih i najprisutnijih pojavnih oblika, neretko sklizne u nešto što bismo mogli nazvati ideološkim, političkim ili verskim pamfletom.
Postoje li “kulturne” i “nekulturne” knjige? Ili te epitete možemo da prisvojimo samo čoveku?
– Savremena književnost predstavlja nešto što bi Britanci, primerice, nazvali ,,melting pot” – ,,kipući lonac” – te u njoj možemo uočiti dela izuzetno visokog umetničkog kvaliteta, ali istovremeno i pisanija koja bismo teško i mogli da definišemo pojmom književnosti.
Književnost je danas postala svojevrsna tržnica na kojoj je moguće pronaći i usvojiti mnogo toga što tu divnu umetničku oblast čini toliko dragocenom, ali i nešto što je povremeno negira ili potpuno devalvira. I tu dolazimo do savremenog, neretko veoma zbunjenog, čitaoca koji se nalazi pred nikada većim izazovom da razazna i uoči razliku između istinske književnosti i nečega što ona to nikako nije.
Zašto je bitno da se bavimo kulturom sećanja?
– Zajedničko, organizovano, osmišljeno sećanje jeste najsnažnija brana svima nama tako imanentnom zaboravu, ali i pojavi koja nadilazi naše pojedinačne nesavršenosti kao što je to istorijski zaborav. Društvo koje ne demonstrira svest o potrebi uspostavljanja i negovanja kulture sećanja samo sebe osuđuje na postepeni i potpuni zaborav koji vremenom dovodi do dugotrajnog i bolnog samoporicanja i samonegiranja, odnosno istorijskog poništavanja.
Sa druge strane, naše sećanje je veoma često matematičko i političko, a ne ljudsko i saosećajno. Mi se sećamo da bismo se prebrojavali i time hranili našu savremenu mržnju u odnosu na Drugog koga ne prepoznajemo kao nama ravnog, ravnopravnog, suseda ili učesnika u istorijskom trajanju koje zajednički baštinimo. Stoga je naše sećanje, nažalost, veoma često neiskreno, koristoljubivo i površno.
Naše savremeno sećanje je i krajnje selektivno budući da najčešće na najviši pijedestal žrtve postavljamo isključivo onu sopstvenu. I ma kako to bolno zvučalo važno je da se osvestimo i osvrnemo oko sebe kako bismo svi zajedno iznova demonstrirali ono iskonski ljudsko u nama, a ne uvek i isključivo ono nacionalno, versko, kulturološko, jezičko…
Zato i mudre reči našeg patrijarha Svetog Pavla I Srpskog: ,,Budimo ljudi iako smo Srbi” i dan danas nose jasnu poruku i pouku koju treba slediti, a ona nas uči da, pre svega, treba da budemo ono što zaista jesmo – ljudi – pa tek onda sve ono drugo što nas karakteriše i razlikuje od Drugog.
Kotizacije za studente su besplatne, uz važeći indeks prilikom registracije, a o svim uslovima i načinima prijave, kao i detaljnijem programu možete se informisati na web-stranici konferencije: http://www.color.rs/booktalk2019/.
Foto: Promo
