Драгољуб Збиљић рођен је 25. јануара 1945. године у топличкој Сибници.Прва четири разреда основне школе завршио је у Сибници, остатак осмогодишње школе у Пребрези, Гимназију у Блацу а студије из српског (тада српскохрватског) језика и књижевности у Приштини на Групи за српскохрватски језик и југословенску књижевност Филозофског факултета (тада у оквиру Београдског универзитета) где је дипломирао 1969. године. Радни период започео је најпре као гимназијски професор у Урошевцу, затим је радио као професор у Осмогодишњој школи у Грачаници на Косову и Метохији, био је, затим, асистент на Филозофском факултету у Приштини, на Групи за српскохрватски језик и књижевност, затим је радио као лектор и уредник Културне рубрике у Редакцији „Јединства“ у Приштини, а онда (по пресељењу с Косова и Метохије у Нови Сад) радио је, најдуже, на лекторским, редакторским и уредничким пословима у „Дневнику“.Данас живи у Новом Саду. Објављује, углавном, радове из области савременог српског језика, писма, социолингвистике и правописа. До сада је објавио више од 700 чланака, огледа, распрва у стручним часописима и у дневним и периодичним листовима. Објавио је следеће књиге: 1. Српски језик и ћирилица (1994), 2. Српски језик под окупацијом латинице (2004), 3. Прва српска културна буна за ћирилицу или Карађорђе по други пут међу Србима (под именом Драга Мирсин Сибничанин), 2004), 4. с Владимиром Станковићем Српски језик и ћирилица данас – школски примери промашаја (2005), 5. Издаја српског писма – удар на Србе и српски језик (2005), 6. Једноазбучје и у правопису српског језика спас за ћирилицу (2007), 7. Српски лингвисти двоазбучјем затиру ћирилицу – књига која је обесмислила последње двоазбучје у Европи (2009), 8. Тројански коњ у српском језику – опис стањаа и предлог ршења (2010), 9. Срби на туђем писму – о српским лингвистим у вези са Статутом АПВ (2010), 10. Српски језичко-правописни спорови (2010), 11. Латиничење Срба по прописима српских лингвиста сербокроатиста (2011), 12. Ћирилицоцид (2014) 13. с Немањом Видићем Српска ћирилица замењена окупационом хрватском латиницом по идеји Павелића и Броза (2015), 14. с Немањом Видићем Подршка једноазбучју у српском правопису, Ћирилица, Нови Сад, 2018. 15. Какав рат за српски језик и ћирилицу, Ћирилица, Нови Сад, 2019. 16. Силовање ћирилице – поводом двадесет година рата „Ћирилице“ за ћирилицу уз опструкцију од српских лингвиста и власти у Србији (2001-2021) 17. Нови живот моје Наде: записи о путу којим анђели иду уз забрањену љубав у фуснотама и српску ћирилицу које све мање им (2006), 18. Кармен (2007), 19. Неверне љубави (2008), 20. Хималаји љубави – само записано траје (2008). Осим књига обајвио је око 1000 текстова различитих жанрова у стручним часописима, дневним и периодичним новинама и разним сличним гласилима. Приредио је зборник излагања Како решити питање писма у новом правопису српског језика и школству (2004) с истоименог научностручног скупа одржаног у Матици српској 25. јуна 2004. године у организацији Удружења за заштиту ћирилице српскго језика „Ћирилица“ (2004), затим зборник радова са Симпозијума о ћирилици 2007. године „Обавезе у школству, струци и правопису у вези са српским језиком и његовим писмом после диношења (8. новембра 2006) новог Устава Републике Србије зборник излагња под насловом За језик српског народ српска ћирилица – једно писмо за један језик као у целој Европи (2008). На Сретење Господње – 15. фебруара 2001. с групом грађана, оправдно збринутих за будућност јединог изворног и матичног српског писма ћирилице, основао је Удружење за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“ (услужна адреса: Николајевска 2 Нови Сад, телефони 021/527-018, 061/6749574, е-пошта: zbiljacirilica@mts.rs) за целину српског говорног подручја. Књига Издаја српског писма – удар на Србе и српски језик награђена је 2006. године Наградом Ћирилице „Мркаљ и Вук“.

ВИКТОР РАДУН (ТЕОН), рођен 1965. године у Скопљу, Македонија. Од 1991. живи у Новом Саду. Дипломирао на економском факултету у Скопљу, 1990. године, магистрирао на Економском факултету у Суботици, 2003. године и докторирао на Факултету за менаџмент у Новом Саду 2006. године. Запослен је као професор екологије, економије и менаџмента на Факултету за примењену екологију Футура, при универзитету Метрополитан у Београду. Пише поезију, прозу, есеје и критике, објављује у књижевној периодици. Бави се филозофијом и студијама будућности. Преводи са енглеског и македонског на српски језик и обрнуто. Превођен на шпански, руски, румунски, македонски, словеначки и бугарски језик. Објавио 11 књига, 67 научних и стручних радова, око 50 есеја и књижевних критика и приказа, 7 уџбеника и превео 30 књига са енглеског на српски језик. Уредник ИК Неопрес паблишинг, Београд. Оперативни уредник часописа Бранковина. Књиге: Књижевност: Јаје једнорога, 2008; Вавилонски водопади, 2012; Чудо Феникса, 2013; Крв и ружа, 2016; Змија олује, 2019; Манифест камена, 2020. Филозофија, економија, студије будућности: Конкуренција на нишану, 2008; Светло у човеку, 2017; Храм екстазе, 2017; Трансхуманизам, будућност без људи, 2018. Књига Трансхуманизам, будућност без људи, изд. „Пешић и синови“, Београд, 2018. ушла је у ужи избор за награду „Никола Милошевић“. Члан Удружења књижевника Србије, Друштва књижевника Војводине, Удружења новинара Србије и Удружења стручних и научних преводилаца Војводине.

 

 

 

Радован Јокић живи и ради у Новом Саду. Рођен је 1962. године у Црвенки. Дипломирао на Академији уметности у Новом Саду, одсек сликарство (1994). Самостално излаже од 1986. године. Учествовао на многобројним групним изложбама у земљи и иностранству (Нови Сад, Кајзерслаутер, Хаделберг, Београд, Врбас, Кула, Св.Стефан, Бар, Подгорица, Суботица, Париз, Бечићи, Вршац, Сент Гален, Сомбор). Добитник је неколико награда (Прва награда, Јесењи салон Врбас, 1989; Прва награда Галерије Атријум, Београд, 1994; Прва награда тематске изложбе Никола Тесла, Зрењанин, 1995). Као члан Градског већа за културу Града Новог Сада од 2004-2008, учествовао у планирању развоја делатности културе, изградњи, реконструкцији и одржавању установа културе те обезбеђивању заштите културних добара. Као помоћник директора за културни туризам, у периоду од 2011-2016. учествовао у планирању и пружању подршке у организацији манифестација и догађаја од значаја за промоцију града Новог Сада. Актуелни је Директор Музеја Савремене Уметности Војводине у Новом Саду.

Наташа Бундало Микић рођена је 1983. године у Новом Саду. Гимназију општег смера „Лаза Костић“ у Новом Саду, завршила је 2002. године, а дипломирала на Филозофском факултету, одсек – Српска књижевност и језик, 2012. године. Пише поезију и прозу, а поред тога, бави се и лектуром и писањем рецензија. Песме су јој објављиване у часописима, зборницима и на порталима. Прву књигу, збирку поезије „Гиневрин шапат“ објавила је 2015. год, а другу, роман „Лаковане беле ципеле“ 2016. год у издању Банатског културног центра. Водила је Седми Европски Фејсбук песнички фестивал у организацији Банатског културног центра на салону књига, на Новосадском сајму, 2016. године, а радила и као модератор програма поетско-музичких вечери и промоција књига. Радила је као секретар Друштва књижевника Војводине. Такође је и члан Међународног фестивала поезије и кратке приче за основце, средњошколце и младе до 30 година Сцене свих креативних. Образовање (стечено звање): Дипломирани професор српске књижевности и језика Објављена дела (наслов, издавач, година првог издања): „Гиневрин шапат“ 2015., „Лаковане беле ципеле“ 2016., „Кратки еспресо са господином“ 2018. Издавач: Банатски културни центар.

Исидора Бјелаковић (рођ. Ченејац) рођена је 30. 9. 1975. године у Новом Саду. Основну школу и гимназију завршила је у Новом Саду. Српски језик и књижевност уписала је 1994. године на Филозофском факултету у Новом Саду. Дипломирала је октобра 1999. године, са просечном оценом 9,56. Током студија добила је: Награду Универзитета у Новом Саду за постигнут успех у школској 1998/99. години и Награду за постигнут успех у току студија. Септембра 2000. г. добила је награду Краљевске норвешке амбасаде у Београду, којом је сврстана међу хиљаду најбољих кандидата са универзитета у Републици Србији. Као стипендиста Министарства за науку и технологију од 2000. године укључена је у наставу на Филозофском факултету у Новом Саду (при Одсеку за српски језик и лингвистику), а од 2002. до 2006. ангажована је као асистент приправник. Поред тога, од 2000. г. активно учествује у менторском или групном раду са страним студентима који су дошли ради учења или усавршавања српског језика. Магистарски рад под називом Пасивне конструкције у језику војвођанских писаца 19 века одбранила је 11. 7. 2005. и стекла звање магистра лингвистичких наука. У звање асистента за ужу научну област Српски језик и лингвистика (предмети: Савремени српски језик и Историја књижевног језика) изабрана је 20. 3. 2006. године, а на исто место реизабрана је 29. 3. 2010. године (на одређено време од 3 године). Докторску тезу под називом Географска терминолологија код Срба у 18. и 19. веку, рађену под руководством проф. др Љиљане Суботић, одбранила је 21. 5. 2012. године пред комисијом проф. др Вера Васић, проф. др Божо Ћорић и доц. др Александар Милановић, и стекла звање доктора лингвистичких наука. У звање доцента за ужу научну област Српски језик и лингвистика изабрана је 16. 11. 2012. године, а у звање ванредног професора – 16. 11. 2017. године. На Филозофском факултету у Н. Саду држи предавања из следећих предмета: Историја књижевног језика (од 2013), Српски књижевнојезички идиоми у 18. и 19. веку (од 2017), Књижевни језици код Срба у 18. и 19. веку (од 2012), Стандардизација српског језика (од 2013), Развој српског језикчког стандарда (од 2016), Српски језик 1 (мастерске студије, од 2015); Лексика предстандардног периода развоја српског књижевног језика (мастерске студије, од 2014); Историја српског књижевног језика: предстандардни период (докторске студије; од 2015). Секретар је Зборника Матице српске за књижевност и језик од октобра 2012. године. Од 2017. г. члан је уредништва Доситејевог врта, годишњака Задужбине „Доситеј Обрадовић“, Београд. Члан је Одбора Одељења за књижевност и језик Матице српске (од 2012), Комисије за историју језичког стандарда Одбора за стандардизацију српског језика (од 2015. године), Управног одбора Матице српске (од 2016). Стални је члан-сарадник Матице српске. Од октобра 2018. г. заменик је шефа Одсека за српски језик и лингвистику, а од 1. октобра 2021. г. шефа је Одсека за српски језик и лингвистику. Од октобра 2020. г. секретар је Одeљења за књижевност и језик Матице српске. Држала је гостујућа предавања на Универзитету у Сегедину, на Јагелоњском универзитету у Кракову и на Универзитету Каменског у Братислави. Налази(ла) се на неколико домаћих и међународних пројеката. Учествовала је у низу међународних и националних конференција у земљи и иностранству. Била је ментор више од тридесет мастерских радова. Аутор је неколико монографија и преко сто научних радова.

Марко Крстић рођен је 1979. године у Београду. Дипломирао је на катедри за Општу књижевност и теорију књижевности Филолошког факултета у Београду. Објавио је романе: Викторија (Моно и мањана/Вулкан, 2011), која је добила награду „Бранко Ћопић“ Српске Академије наука и уметности (2012), и исте године била у ужем избору за НИН-ову награду и награду „Данко Поповић“ и Мундо либре (Лагуна, 2019, 2020). Сценариста је дугометражног играног филма Офф (2015) и сценариста краткометражног играног филма Испод коже (2010). Један од сценариста хумористичне серије Феликс рађене по истоименом роману Владимира Кецмановића (2021). Прозу је објављивао у НИН-у, Причи, Трешу и Слијепом путнику (Ријека, Хрватска). Писао је књижевну критику за Данас и Политику (Културни додатак). Са Владиславом Томанићем, приредио је књигу композиција Душка Гојковића Сонг’с боок (Џез иницијатива Душко Гојковић, 2018) Један је од аутора књиге Нови кадрови – скрајнуте вредности српског филма (Цлио, 2008), есеј о филмовима Миће Поповића. Један од оснивача књижевне групе П-70 (Проза на путу). Живи и ради у Београду.

Милорад Ђошић је рођен је Трстенику 1959. године где је завршио Основну школу „Живадин Апостоловић“. У Мостару је завршио Ваздухопловну гимназију „Маршал Тито“, а у Задру и Мостару Ваздухопловну војну академију. 1996. године завршио је и Генералштабну школу. Био је ратни командант 712. против-оклопне хеликоптерске ескадриле „Шкорпиони“ и радио је у Генералштабу у Управи авијације. За заслуге је награђиван Златним летачким знаком и Орденом 2. реда из одбране и безбедности указом Председника Републике. Након пензионисања интересовање му је у сфери одбране јединог српског писма ћирилице. Са школским друговима оснива Србски културни центар „Ћирилица“ Београд који успешно ради већ пуне четири године и чији је председник. Центар се састоји од неколико одељења различитих али сродних области чији су руководиоци високо образовани.

Немања Арсовић (Крушевац, 1982) Од своје прве године живи у Новом Саду у ком је завршио седам разреда основне школе. Служи се енглеским, бугарским и руским језиком. Након завршеног осмог разреда у Бугарској у Софији, уписује и завршава гимназију „Ј.Ј. Змај“ у Новом Саду. Поезију пише од четвртог разреда гимназије. Учествује на три слем такмичења Међународног новосадског књижевног фестивала Друштва књижевника Војводине и на више разних поетских вечери како у Новом Саду тако и у Београду. Песме је објављивао у листовима, часописима и на интернету. Људмила Миндова је превела неколико његових песама на бугарски језик. Добитник једне друге и девет првих награда Сцене Свих Креативних. Био у најужем избору за Бранкову награду која се додељује за прву књигу Друштва књижевника Војводине. Прва књига је збирка поезије „Гушење светлости“, објављена 2012. године у издању Футуре из Петроварадина. Дипломирао је Филозофију на Филозофском факултету у Новом Саду.

Синиша Стефановић рођен: 4. децембар 1966, Задар, Хрватска Образовање: 1985. дипломирао, гимназија Јурај Бараковић, Задар 1996. дипломирао, Филозофски факултет Универзитета у Београду, Одељење за историју. Подручја интереса: Привреда, политика и култура Србије, Балкана и Блиског истока у геополитичком контексту