Novi Sad će po treći put ugostiti najpriznatija imena iz sveta knjiženosti i izdvaštva na konferenciji “Book Talk 2017” koja će se održati 29. septembra u Galeriji Matice srpske i Spomen-zbirci Pavla Beljanskog.
Tokom 14 panela, koji se održavaju paralelno u dva prostora, učesnici će govoriti o problemima izdavaštva danas, Deklaraciji o zajedničkom jeziku, književnoj kritici i novinarstvu u digitalnom dobu, kao i kreativnom pisanju u eri novih medija, pripremama Novog Sada za Evropsku prestonicu kulture 2021. godine, jugoslovenskom književnom nasleđu, putopisnoj, skandinavskoj, erotskoj književnosti, domaćoj fantastici i drugim temama.
U panelu “Od Zimskog do Kulmerovog dvorca: Revolucionarne ideje, 100 godina kasnije” učestvovaće i Dragoslav Dedović, glavni urednik Programa na srpskom RTV Dojče vele, sa kojim smo razgovarali u susret konferenciji:
Možemo li povući paralelu između revolucija koje su se dešavale pre 100 godina, između ostaog i revolucije u Rusiji, i današnjih revolucija?
– Mada u svom poznolatinskom korenu reč „revolucija“ znači preokretanje nečega na početnu stranu nju je Kopernik u 16. veku upotrebio da označi putanju nebeskih tela. Ali je ista reč u Engleskoj pre više od tri veka već označavala vraćanje na legitimno stanje. Tek je Francuska revolucija ustoličila značenje ‘nasilni politički prevrat’. Obično uprošćeno nazivamo revolucionarnim one pokrete koje obećavaju emancipaciju nakon rušenja postojećeg poretka. Ne bi trebalo da zaboravimo da su se zbivale i konzervativne revolucije, a u prošlom veku i fašističke. Nacisti su sebe smatrali nacionalnim revolucionarima. Krajem osamdesetih i u devedesetim Jugoslaviju su upokojili etno-fundamentalisti, fanatični nacional-revolucionari sa različitim belosvetskim sponzorima. To je donelo masovne zločine, ekonomsku pustošenje, metastaziranje narcizma malih razlika, pseudoreligioznu kolektivizaciju, tribalizaciju kulturne matrice. Sa stanovišta rezultata, nacionalna „emancipacija“ je donela civilizacijski nazadak i vraćanje čitavih društava na davno prevaziđeni nivo.
Kakva je onda revolucija danas moguća? Nadam se – a nisam potpuno siguran – da je vreme nasilnih političkih prevrata u Evropi, čak i južno od Alpa prošlo. Moji junaci nisu Robespjer i Lenjin, mada verujem da su jednakost, bratstvo i sloboda, kao i socijalna pravda radne hipoteze svakog održivog društva. Moji junaci su Gandi i njegovi učenici. Efikasan otpor nepravdi može biti i nenasilan. Ako većina stanovništva to zaista i hoće. Međutim, većina mirnih revolucija „arapskog proleća“ nije uspela da mobiliše kritičnu masu stanovništva, u te zemlje je stizalo oružje, strani instruktori i ostali psi rata, režimi su ionako bili naoružani do zuba, pa su se, recimo, Sirija i Libija pretvorile u klanice.
Odgovoriti golim, oružanim nasiljem na nepravdu, odnosno strukturno nasilje, dovodi često do uvećavanja nepravde. To je paradoks revolucionara, njihov idealizam često porađa istorijska čudovišta.
U suštini, paralele između nekadašnjih i današnjih revolucija jesu moguće sa stanovišta predvidljivih posledica. Revolucionarno nasilje u ime pobune protiv nepravednog ili ugnjetačkog poretka dovodi skoro neminovno do eskalacije nasilja, ne nužno i do ustoličenja slobode i pravde.
Kako gledate na revolucije na društvenim mrežama? Da li to uopšte postoji?
– Tehnološke revolucije su dublje i radikalnije menjale svet od političkih prevrata. Martin Luter bi ostao prvincijski monah bez Gutenbergovog izuma – štampe. Mislim da živimo u sličnom vremenu. Ja sam svoj maturski i diplomski rad otkucao na pisaćoj mašini. Danas i meni samom to izgleda kao pretprošlo, nestvarno vreme. A proteklo je samo četvrt veka. Radikalna digitalizacija jeste tehnološka revolucija. Mislim da još nismo sagledali društvene posledice te revolucije. One mogu, a ne moraju biti emancipatorske. Društvene mreže su trenutno slične kloakama u kojima se rastereti ko kako hoće. One mogu poslužiti kao sredstvo mobilizacije, ali i kao anestetičko sredstvo za pasivizaciju. Sve što je u društvu, s pravom ili ne, potisnuto, vraća nam se u digitalnoj formi kao anonimizovana verbalna destrukcija. To neki nazivaju slobodom. Za mene je takva digitalna sloboda, lišena odgovornosti za to što činiš ili ne činiš, kažeš ili ne, vrlo slična okupljanju rulje. Verbalni linč možda trenira dolazeće generacije za stvarna kamenovanja i spaljivanja na lomači, za stvarna nekritična klicanja vođama, za orvelovsko proglašavanje laži jedinom istinom.
S druge strane, totalitarni i autoritarni režimi ne mogu do kraja sputati društvene mreže i one su kao alternativni komunikacioni kanal u takvim slučajevima prostor veće slobode od dirigovanih režimskih medija i oportunističkog mejnstrima. No, digitalizacija sama po sebi nije proizvela ljudsku ambivalentnost, ona oduvek postoji. Digitalizacija je samo omogućila virtuelnu ekspanziju čovekove oscilacije između destrukcije i kooperacije.
Da li je vaš odlazak iz BIH početkom rata i javno zalaganje protiv upotrebe vojne sile u to vreme bila neka vrsta revolucije?
– Ne, to nije bio revolucionaran čin. Nije se većina pobunila, već se moja savest pobunila protiv većine. To je bila individualna odluka. Nisam želeo da ubijam, nisam hteo da budem ubijen. Kada imaš ta uverenja, nazovimo ih staromodno pacifističkim, onda najkasnije u aprilu 1992. moraš sebi da priznaš da su te ideje mnogo pre prvih kuršuma pretrpele totalni poraz. Odlučio sam da ne menjam uverenja već da nađem zemlju u kojoj ona nisu opasna po onog ko ih ima.
Šta bi danas bila uspešna revolucija, u digitalnoj eri?
– Samo ona koja može da posredstvom virtuelnih kanala mobiliše ljude na stvaran, nenasilan otpor korumpiranim i parazitskim elitama. Za tako nešto su im potrebni saveznici iz političkog aparata i iz onih elitnih krugova koji ne žele da učestvuju u projektu neprekidnog pervertiranja vrednosti i smisla, u manipulativnom gušenju slobode. Nedavni studentski procesi su u prvoj fazi dotakli stvarne probleme društva. Ali većina stanovništva je posmatrala sve to pasivno, pa i mrzovoljno. Bunt tih mladih ljudi je bio opravdan, nezavisno od povoda, ali u Srbiji, po nekim pokazateljima najsiromašnijoj zemlji Evrope, nema energije koja bi zaista pogurala društvene promene. Verovatno zato što ne postoji jasan alternativan koncept. Ti mladi ljudi će otići da rade na Zapad. A njihovi mrzovoljni roditelji će ostati u zemlji, većinski birati sadašnju ili sličnu vlast i žaliti se da su im deca daleko.
Kao i prethodne dve godine, i ove će Book Talk konferenciji prethoditi “Nedelja knjige” tokom koje će biti sprovedena akcija deljanja besplatnih knjiga u gradskom prevozu. Svi građani koje volonteri zateknu da čitaju knjige u gradskom prevozu dobijaće besplatne knjige na poklon.
Walk&Talk: Razgovor sa omiljenim piscem tokom šetnje Novim Sadom održaće se takođe i ove godine. Učesnici konferencije su prošle godine imali priliku da se druže sa Isidorom Bjelicom, prošetaju gradom i uživaju uz kafu i kolače u gradskoj poslastičarnici. Posetioci mogu da pišu sa kim bi od učesnika konferencije voleli da se druže na mejl adresu walktalk@color.rs i tako saznaju i termin šetnje.
Ovogodišnjoj konferenciji prethodi izbor za „Sliku Novog Sada 2017.“. Novosadske javne ličnosti i čitaoci portala NShronika mogu da glasaju za najlepšu sliku, a proglašenje pobedničke slike biće održano na samoj konferenciji. Kriterijum je bio da se slika nalazi u stalnoj postavci nekog od novosadskih muzeja ili galerija ili da je na njoj novosadski motiv. Sledeće godine “Book Talk” pokrenuće akciju – “Novi Sad čita jednu knjigu”.
Tradicionalno, kotizacije za studente književnosti su besplatne. Prijavu i kopiju važećeg indeksa potrebno je poslati na mejl adresu jelena.jahura@color.rs.
Svi zainteresovani mogu da kupe kotizacije putem Gigstix mreže – info na ovom linku ili putem zvaničnog sajta www.color.rs/booktalk2017
Konferenciju organizuju Color Media Communications, HBO Color Media Events, uz podršku Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama, a prijatelj konferencije je Erste banka.
