Novi Sad će po treći put ugostiti najpriznatija imena iz sveta knjiženosti i izdvaštva na konferenciji “Book Talk 2017” koja će se održati 29. septembra u Galeriji Matice srpske i Spomen-zbirci Pavla Beljanskog.
Tokom 14 panela, koji se održavaju paralelno u dva prostora, učesnici će govoriti o problemima izdavaštva danas, Deklaraciji o zajedničkom jeziku, književnoj kritici i novinarstvu u digitalnom dobu, kao i kreativnom pisanju u eri novih medija, pripremama Novog Sada za Evropsku prestonicu kulture 2021. godine, jugoslovenskom književnom nasleđu, putopisnoj, skandinavskoj, erotskoj književnosti, domaćoj fantastici i drugim temama.
U panelu “Kursevi kreativnog pisanja u eri novih medija” učestvovaće i Miloš Jocić, asistent na Odseku za srpsku književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Jedan od tvoraca Zing!-a, sajta za objavljivanje radova nastalih na Kursu kreativnog pisanja proze koji vodi prof. dr Sava Damjanov, sa kojim zajedno i predaje na istom kursu. Piše tviter prozu koju objavljuje na profilu @kvestkosmos.
Kako vidite digitalne kurseve kreativnog pisanja? Ima ih pregršt na internetu, kako izabrati pravi?
– Kursevi kreativnog pisanja koje zajedno vodimo prof. Damjanov i ja (kao i Blogerama, koju vodim sa još jednim mladim profesorom srpske književnosti) zapravo su samo delom digitalni. „Digitalno“ u njima se, zapravo, odnosi na sajtove koje smo napravili kako bi studenti preko njih objavljivali svoje i čitali priče drugih autora. U pitanju je vrlo korisno nastavno sredstvo. Za razliku od tradicionalnije nastave kreativnog pisanja, gde u toku jednog časa nekolicina (najhrabrijih) polaznika čita svoje radove a ostali ih komentarišu, napravili smo sistem koji je i komotniji i korisniji. Uz pomoć naših sajtova za objavljivanje, studenti ne samo da lakše čitaju priče svojih kolega, nego ih i na licu mesta kritikuju preko rubrike komentara.
Naša digitalizacija, drugim rečima, predstavlja alat za poboljšanje komunikacije – kao što je to cilj i Interneta uopšte. Na taj način, studenti međusobno pročitaju mnogo više priča nego što bi to bio slučaj da ih govore na samom času, a njihovi komentari sa sajta predstavljaju odličnu odskočnu dasku za diskusiju o pročitanim radovima na samom času. Kao što uvek govorimo studentima i ostalim polaznicima naših kurseva, pisanje i čitanje su neraskidivo povezani. Pored „kreativnog pisanja“ postoji i nešto što možemo nazvati „kreativnim čitanjem“, koje je kombinacija kritičke analize teksta i njegove maštovite interpretacije kroz prizmu naših sopstvenih ideja, vizija ili emocija. Uostalom, ne postoji dobar pisac koji istovremeno nije i lucidan, radoznao čitalac. Zbog toga nam je bitno da polaznici naših kurseva u što većoj meri čitaju – između ostalog – i radove svojih kolega, jer samo kroz takvu vrstu književne radionice, gde grupa darovitih ljudi međusobno komentariše, hvali i napada tekstove (uz predavače kao mentore i medijatore rasprave, naravno), možete da se oblikujete kao autentični stvaralac. Negovanje autentičnosti polaznika je krucijalan element predavanja kreativnog pisanja.
Odabrati pravi kurs na internetu bi, prema mom mišljenju, zavisilo od koncepcije kursa, kao i od kvaliteta ljudi sa kojima bi delili pomenutu vrstu međusobne komunikacije; dakle od predavača, kao i samih polaznika. Nema svrhe pohađati kurs ispunjen autorima ljubavnih priča ukoliko vas zanima horor ili naučna fantastika, da se tako izrazim. Nije stvar u tome što ljudi možda neće voleti vaše pisanje, već u tome što prema njemu neće moći da oblikuju bilo kakvu povratnu informaciju, pozitivnu ili negativnu, a nema ničeg goreg od pisanja u vakuumu. Komunikativnsot je presudni faktor i kod predavača. Na stranu što nastavnik kreativnog pisanja mora imati ne samo određeno poznavanje teorije i istorije književnosti, nego i praktično iskustvo u pisanju (kako bi sa polaznicima mogao pričati o svemu onome što nije napisano ni u jednoj teoriji književnosti: o inspiraciji, kreativnim blokadama, radnim navikama, radnom procesu, tehnici pisanja prvih verzija i njihovog prepravljanja itd), najvažnije je da li je on u stanju da to znanje prenese drugima. Predavanje je veština kao i svaka druga, pa se tako i neguje i razvija kao da je u pitanju bilo koji drugi zanat. Sportskim žargonom, to što ste odličan fudbaler ne mora da znači da ćete biti i odličan trener.
Od značaja je i koncept samog kursa. Kurs kreativnog pisanja ne sme biti običan kružok u kojem će svako pisati šta hoće, i gde će svi hvaliti jedne druge. Kreativno pisanje se, kao i sve drugo, uči kroz vežbanje i konstruktivnu kritiku. Profesor Damjanov i ja se, i posle nekoliko godina međusobne saradnje, i dalje sastajemo pre početka svakog semestra kako bismo iznova smislili vežbe za novu generaciju polaznika, gledajući pritom da svaka vežba ima svoju poentu: jezičku, strukturalnu, narativnu, ili da jednostavno skreće pažnju na korisne pojave iz istorije književnosti, ili čak drugih umetnosti (poput filma ili stripa). Na kraju, rekao bih da je izuzetno važno da se kurs kreativnog pisanja, ma koliko „digitalan“ bio, delom ipak odvija uživo. Internet nam je dao mnogo pogodnosti na polju međusobnog sporazumevanja, ali ukoliko želite da nekom prenesete neko znanje, ili ako želite da diskutujete o nečem iole složenijem, živa reč je neprevaziđena. Nemam direktnog iskustva sa onlajn kursevima kreativnog pisanja (isprobao sam doduše razne onlajn škole progrramiranja i stranih jezika), ali dalje ostajem pri stavu da ako zaista želite nešto da naučite – dakle da naučite, a ne samo da se informišete – i da pre svega naučite kako da to naučeno sprovedete u delo, prečice ne smeju postojati. A „analogni“ dijalog i dalje ništa ne može da zameni.
Kreativno pisanje se često danas dovodi u vezu sa marketingom, prodajom… Kako na to gledate?
– Uprkos tome što postoji više vrsta kreativnog pisanja – pesama, eseja, blogova, naučnih radova – kada kažete „kreativno pisanja“ većina će pomisliti na pisanje priča. Nije važno da li su u pitanju popularni književni žanrovi ili scenariji za film, pozorište, stripove ili video igre; kreativno pisanje se obično zamišlja kao disciplina u kojoj se uči kako da pišete zanimljive pripovesti, kako da stvarate životne likove, i kako da napišete upečatljiv kraj.
Ovo govorim jer reklame, ako govorimo u kontekstu TV/radio skečeva, marketinških kampanja, pa čak i bilborda, nisu ništa drugo do kratke priče, pa se tako i dalje oblikuju po drevnim načelima pričanja priča. Zbog toga nema ničeg neobičnog niti ciničnog u tome što se danas osnivaju, kao što rekoste, ne samo kursevi nego i čitave katedre posvećene „pisanju“ reklama. Ne zaboravimo, cilj reklame nikada nije da nam proda neki proizvod, nego neku ideju ili koncept koju treba sa povežemo sa samim proizvodom – a pričanje je oduvek, od pećinskog čoveka, bilo način da se slušaoci na pitak način upoznaju sa raznim moralnim, duhovnim, estetskim ili intelektualnim nazorima. Uzmimo sa jedne strane „koka kolu“, a sa druge „šveps“. U oba slučaja u pitanju su zaslađena gazirana pića. Naravno, međusobno se razlikuju po ukusu: kola je slađa i gušća, a šveps oštriji, na ivici gorčine. U reklamama za ova dva proizvoda, međutim, nikada nećete čuti opaske o njihovim ukusima. Umesto toga, reklame za „koka kolu“ uglavnom uključuju razuzdane gomile veselih mladih ljudi, a „šveps“ daje scene uglađenih mladih japija i njihovih ljubavnih osvajanja. Koka Kola prodaje mladost, nevinu radost i impulsivnost, a Šveps zrelost, ukus, odmerenost, seksualni prestiž. Kada kupujete ova pića, podsvesno kupujete te pesničke konstrukcije koje nisu smislili kuvari ovih napitaka, već njihovi marketing autori. Kada se još setite da je Deda Mraz, sinonim za zimska veselja u doslovno celom svetu, zapravo Koka Kolin „proizvod“ i njihovo zaštitno lice, onda vidite koliko reklamne priče mogu biti moćne – toliko da stvore nove mitove.
Veza između „književnih“ i „reklamnih“ priča očigledna je čak iako po strani stavimo ovakvo filozofsko tumačenje. Reklame za deterdžente, recimo, prate bajkovite obrasce prema kojima svi narodi sveta već hiljadama godina pričaju svoje priče. Na početku imamo stanje poremećene ravnoteže u svetu: ono što je za naše pretke bila princeza oteta od strane zmaja, danas je blatnjava košulja. Kraljevstvo je u krizi, baš kao i majka koja ne sme da dozvoli svojoj deci da idu ulicom prljava. Kao što junaku pomaže čarobni mač ili krilati konj, tako i majci u pomoć pritiče Deterdžent XYZ; često se i njegova „moć“ aludira na drevne magijske rituale („Kao rukom odnešeno!“). Kada se priča završi, ravnoteža je povraćena: princ i princeza žive srećno do kraja života, a poslednji kadar reklame pokazuje nasmejanu porodicu u čistoj odeći. Priče, kao što vidimo, imaju svoje obrasce, sheme i pravila. Pisanje reklama – ili crtanih filmova, ili TV serija – samo je prilagođavanja jednog razgranatog korpusa „pravila“ pričanja priča (koja, naravno, prelazimo na našim kursevima) na različite kontekste.
Vi ste kreativno pisanje iskoristili za nešto drugo – Tviter prozu, tačnije tvister. O čemu je zapravo reč?
– U pitanju je nešto što je počelo kao eksperiment dok sam još bio student polaznik kursa prof. Damjanova: pisanje veoma kratih priča, takozvanih „kratkih kratkih priča“, prateći pritom načela društvene mreže Tviter, na kojoj se mogu pisati samo statusi koji ne prelaze granicu od 140 karaktera. Nakon što sam napisao nekolicinu takvih pričica za jedan od naših časova, nastavio sam da ih pišem i dalje. U početku mi se pisanje tvistera činilo kao sjajna vežba (jer vas ograničenje forme primorava na jezičko snalaženje i eksperimentisanje), potom kao odličan hobi (nešto kao pisanje haikua), a onda su me tvisteri osvojili i kao vrhunski raznovrsan prozni oblik koji za sobom donosi i osobenosti koje su u književnosti nemoguće ili retko viđene, ali su zato u Tviteru odomaćene: korišćenje hiperlinkova, heštegova, slika ili reply-ova.
U međuvremenu su se tviter-priče čak i na neki način odomaćile kod nas, pa tako postoji nekoliko domačih autora koji takođe redovno pišu takvu vrstu proze (jedan je čak objavio i knjigu tviter proze), a zanimljivo je što, uprkos kratkoći forme, koja može implicirati neku vrstu stilske uniformnosti (koju god priču da pročitate, ona će uvek biti jedne iste dužine, a stoga i jednog približno istog rečeničnog sklopa), moje i priče drugih autora zapravo se veoma razlikuju i po temi i po stilu, jer tvisteri uprkos svojoj sažetosti mogu u veštim rukama biti mnogo stvari: mogu biti obični sinopsisi, maštovite crtice, upečatljivi fragmenti, pesme, dijalozi, dijagrami, enciklopedijski zapisi, aforizmi, drame, fantastične priče itd.
Da li takav vid proze ima budućnost, s obzirom da smo svi onlajn, a društvene mreže mesto okupljanja, izražavanja mišljenja, pronalaženja informacija…?
– Današnji internet odavno je prerastao onu prvu iteraciju svetske mreže koja je služila samo kao platforma za komunikaciju. Današnji internet pre je globalna platforma za razmenu sadržaja. Postoje desetine i desetine sajtova gde korisnici kače i jedni drugima ocenjuju crteže, fotografije, slike, kratke priče. Društvene mreže nam gotovo više i ne služe kako bismo se „zbližavali“ i tražili prijatelje iz osnovne škole, već kako bismo međusobno delili sopstvene i kreacije drugih ljudi (trejlere, viceve, muzičke spotove, novinske članke). Možda se čini da je u tom „šerovanju“ beletristika nešto slabije zastupljena u odnosu na video klipove ili slike – što ne treba da čudi budući da živimo u civilizaciji vizuelnog – ali i dalje postoje ogromne zajednice koje se bave pisanjem ne samo „klasičnih“ priča i pesama, nego i oblika proze koji su u potpunosti autentični internet oblici, poput fan fikcije (fan fiction) ili kripipaste (creepypasta).
Ono što želim reći je da ne mogu ni sa gramom sigurnosti reći da li Tviter proza ima budućnost ili ne. Ja sam lično u taj žanr uplovio jer mi je delovao kao sjajno polje za eksperimentisanje, a u eksperimentisanje ne ulazite jer znate koji će biti rezultat na kraju, već sasvim suprotno, zbog uživanja u istraživanju. Na drugoj strani, Tviter sutra može da bankrotira ili ukine ograničenje slovnih znakova. Ono što mogu reći je da mi je drago što se internet oblikovao na ovaj način koji sam upravo napisao: kao ogromna kreativna mreža za pisanje, čitanje i objavljivanje. Ne pobijam činjenicu da na internetu postoje ogromne količine sadržaja koji je u najboljem slučaju banalan, a u najgorem zaglupljujuć, ali svetska mreža je samo amplifikator. Ukoliko ste pre interneta uživali da trošite vreme gledajući rijalitije, sva je šansa da ćete i svoj pregledač koristiti za upijanje sličnog sadržaja. Sa druge strane, ukoliko ste kreativan, radoznao tip željan usavršavanja i, što da ne, zdrave promocije, Internet je sjajno mesto za vas bilo da ste režiser, arhitekta ili pisac.
Kao i prethodne dve godine, i ove će Book Talk konferenciji prethoditi “Nedelja knjige” tokom koje će biti sprovedena akcija deljanja besplatnih knjiga u gradskom prevozu. Svi građani koje volonteri zateknu da čitaju knjige u gradskom prevozu dobijaće besplatne knjige na poklon.
Walk&Talk: Razgovor sa omiljenim piscem tokom šetnje Novim Sadom održaće se takođe i ove godine. Učesnici konferencije su prošle godine imali priliku da se druže sa Isidorom Bjelicom, prošetaju gradom i uživaju uz kafu i kolače u gradskoj poslastičarnici. Posetioci mogu da pišu sa kim bi od učesnika konferencije voleli da se druže na mejl adresu walktalk@color.rs i tako saznaju i termin šetnje.
Ovogodišnjoj konferenciji prethodi izbor za „Sliku Novog Sada 2017.“. Novosadske javne ličnosti i čitaoci portala NShronika mogu da glasaju za najlepšu sliku, a proglašenje pobedničke slike biće održano na samoj konferenciji. Kriterijum je bio da se slika nalazi u stalnoj postavci nekog od novosadskih muzeja ili galerija ili da je na njoj novosadski motiv. Sledeće godine “Book Talk” pokrenuće akciju – “Novi Sad čita jednu knjigu”.
Tradicionalno, kotizacije za studente književnosti su besplatne. Prijavu i kopiju važećeg indeksa potrebno je poslati na mejl adresu jelena.jahura@color.rs.
Svi zainteresovani mogu da kupe kotizacije putem Gigstix mreže – info na ovom linku ili putem zvaničnog sajta www.color.rs/booktalk2017
Konferenciju organizuju Color Media Communications, HBO Color Media Events, uz podršku Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama, a prijatelj konferencije je Erste banka.
