Regionalna književna konferencija “Book Talk” – 27. septembra ove godine će po peti put u Novom Sadu okupiti najpoznatije pisce, izdavače i književne kritičare u regionu!
Od 2015. godine u Novom Sadu se održava regionalna književna konferencija “Book Talk” posvećena najuglednijim piscima, kritičarima, izdavačima, poznatim ličnostima i umetnicima iz celog regiona.
Konferencija okuplja nekoliko stotina ljubitelja književnosti, a specifična je po mestu održavanja odnosno po tri galerije; Galerije Matice srpske, Spomen- zbirke Pavla Beljanskog, a od prošle godine i Galerija likovne umetnosti poklon zbirka Rajka Mamuzića.
Svake godine program konferencije je opširniji kao i teme koje se obrađuju kroz panele i studije slučaja. U sklopu programa konferencije “Book Talk 2019” planirano je 13 panela i 5 predavanja, uz tradicionalni propratni program kao što je nedelja knjige u autobusima GRS-a.
U susret konferenciji razgovarali smo sa Duškom Jovanić, učesnicom panela “Beograd i Zagreb, između ljubavi i mržnje: Koliko smo se gađali slovima, a koliko razmenjivali poljupce?”.
Ako govorimo o književnosti i književniku(ci), onda je pravo pitanje da li reč može biti prevazidjena?
– Evo, stavljam jedan prikladni emoji i završili smo posao. Ili smo ga bar skratili. Pogotovo što me taj emotikon najviše podeseća na saobraćajni znak. Posle koga se ne ide dalje. Tako da ćemo se ipak vratiti neprevaziđenim rečima. Ovde pridev zvuči kao fraza, ali “radi” u korist pisca.
Jednom davno, velikog majstora semiotike, Umberta Eka, davila sam na istu ovu temu. Bio je kratak i surov:
– Vi, draga Duška znate da ćete umreti, jer su vam to rekli. Da nisu, verovali biste da vam se to neće desiti. Kakav je slučaj sa životinjama, koje gledaju svoju vrstu kako nestaje, ali nemaju svest o tome, jer je nisu čuli?
Ili da vam “citiram” reklamu za savršene muške mokasine u kombinaciji sa ružičastim pantalonama i žutim čarapama, koje “gaze” pisaću mašinu. U kadru je i prilično iznenađena mačka. Prava, ne devojka. Iako je sve jasno, morali su da stave tekst:
– Kada cipele govore glasnije od reči.
Nije sporno da se štiklom mogu otvoriti sva vrata, ali je još zavodljivije – kada se to dobro opiše.
U novinarstvu mora da se pretera, mora da bude jače… Šta je preterivanje u književnosti? Da li je ono poželjno i kada?
– Prva lekciju iz ovog, za mnoge, izumirućeg zanata, nisam naučila na fakultetu. Glasila je tačno tako: da je najvažnije preterati. Jer, lepa laž zvuči bolje od istine. To čitaoci opraštaju. Ili se samo prave da vole.
S druge strane, pisanje ne podrazumeva da ispričamo sve. Trebalo bi odabrati onaj ubitačni detalj – da se čovek trgne od nekog poređenja. Za neke genijalne autore pisanje je odmor od života, dok drugi tvrde da se bolje osećaju što manje pišu. Iako je to baš ozbiljna muka i nesreća, što bi rekao moj zagrebački prijatelj, mag polemike, Igor Mandić, koji me je, osim u pisanje, uveo i u svet hedonike, tada bismo radili sve drugo, samo nismo udarali po tastaturi. Ipak, te teške radnje i dalje imaju smisla.
Kada već govorimo o “preterivanju” šta nam je odnos ljubavi mržnje pružio, a šta oduzeo na relaciji Beograd – Zagreb? Imamo li dovoljno reči da o tome i šta napišemo?
– Oduzeo nam je mnoge drage ljude i sjajne pisce, što ne mora uvek da se poklopi. Poslednjih godina su se srećno vratili u naše živote i kućne biblioteke. Ako ste mislili na rat, on obezbeđuje teme za pisanje, ako se dešava nekom drugom, kako je to ponavljala Falačijeva.
U književnosti se ne treba stideti sentimentalnosti, mada se granica “patosa” lako prelazi. Meni lično ta ljubav je donela mnogo: uz Slavenku Drakulić sam naučila kako da preživim komunizam, od Tanje Torbarine zašto smo se rastali, Dubravka Ugrešić mi je pokazala kako se vadi kroj za ispovednu esejistiku, uz Dežulovića sam saznala koji su najbolji omekšivači naše sudbine, uz Roberta Perišića postala sam duhovitija, Antu Tomića lucidnija, dok sa Ferićem redovno letujem.
Zašto se ne slažete s tim da fotografija može da zameni reč?
– Ko kaže da se ne slažem? Pošto redovno visim na Instagramu, jasno je da se mnoge cure ponašaju kao pripravnice za Marinu Abramović. Fotografija je odavno umetnost, a sada je postala toliko konceptualna, da boli koliko nas je promenila.
Šta je za vas knjiga, a šta film? U čemu je za vas kao autorku, ključna razlika?
– Bilo bi fino da je kao na onom nacrtanom zadatku: uočite razliku. Ali, nije. Upravo prolazim kroz taj pakleni proces. Pišem knjigu o čuvenoj lepotici i košarkašici Ljubici Otašević na osnovu filma čiji sam autor. Dok sam pravila film, učila sam koliko slika menja percepciju piščeve ideje, a sada moram da uradim obrnutu stvar: da ppišem ono što je direktor fotografije Vuk Dapčević maestralno uradio.
Iako sam i film zamislila kao neku vrstu video romana, pogotovo što sam nazive poglavlja pred kamerom kucala na pisaćoj mašini, sada se od mene očekuje da ta biografija bude pravi novi žurnalizam. Hvala, Gaj Taleze, što si izmislio taj žanr. I, da. Prva ga je davnih osamdesetih objavila zagrebačka biblioteka “Hit”. Uz mnogo kultnih naslova, njegova studija “Žena bližnjega tvoga” nas je dokusurila.
Kotizacije za studente su besplatne, uz važeći indeks prilikom registracije, a o svim uslovima i načinima prijave, kao i detaljnijem programu možete se informisati na web-stranici konferencije: http://www.color.rs/booktalk2019/.
Foto: Promo
