Knjiga “Izgubljeni u ravnici” je svoj put započela u Novom Sadu na Sajmu turizma, a nakon toga su održane promocije na Sajmu knjiga u Beogradu, zatim u Magliću, Baču, Zrenjaninu i Ostojićevu.
O knjizi su juče na Sajmu knjiga u Novom Sadu govorili: Uranija Kozmidis Luburić, potomak Grka iz Buljkesa (roditelji – Ida Sabo i Filo Kozmidis), Slaviša Grujić, filmski reditelj, Ljiljana Lazić, istoričarka umetnosti, autorka izložbe “Jermenska crkva u Novom Sadu – izbrisana baština”, Goran Levi, Jevrejska opština Novi Sad, Slavko Matić, Pokrajinski sekretarijat za kulturu i javno informisanje. Moderator: Robert Čoban, izdavač.
Liljana Lazić govorila je o istoriji Jermena na ovim prostorima, srušenoj jermenskoj crkvi:
“Jermeni su azijski narod, iz toga dela ispod Kavkaza, koji je imao burnu istoriju i sličnu istoriju kao Srbi jer su doživeli mnoga stradanja, a mnogo su se selili. Bili su poznati kao izvanredni kamenoresci. Možda i zbog toga arhiepiskop Sava ih je doveo prvi u Srbiju, prema nekim istorijskim izvorima i tu su ostavili nekoliko srednjovekovnih tragova. Misli se da su ratovi uz kneza Lazara na Kosovoskom boju. Odmah posle rata predstavnici svih crkava su pozvani na sastanak kako bi se stavila zaštita države na verske objekte. Zavod je ’51. stavio jermensku crkvu pod zaštitu države. Međutim, oni nisu rekli da je on arhitektonski vredan objekat i to su iskoristili ’60. godine kada su skidali zaštitu države, da bi je mogli srušiti. Srećom enterijer je sačuvan u našem muzeju. Grobovi su istraženi u dva navrata“, rekla je Lazić.
Uranija Kozmidis Luburić podelila je svoju porodičnu priču, tačnije priču o svom ocu i majci, koja se vezuje za život Grka u Magliću:
“Ja se osećam kao Vojvodina u malom. Malo ljudi zna da moja mama Ida Sabo nije Mađarica, ona je pola-pola, jer ima i jevrejske krvi. Moj otac je bio jedan od poverenika za Grke koji su 1945. dolazili u Vojvodinu, to su elasovci ili grčki partizani. Pošto je bio poverenik za snabdevanje Grka prehrambenim proizvodima, a moja mati je u to vreme bila ministar za rad i socijalnu politiku Vojvodine, zadužena i za izbeglice, a to su bili Grci, ona je učestvovala u snabdevanju. I jednom je moj otac dobio kamion trulih jabuka za Grke i to ga je strašno pogodilo. On je bio čitav život bolesno pedantan čovek. Otišao je direktno kod ministra da se buni, a nije znao ni reč srpskog. I tu su se videli. Moja majka je pričala da je to bio momenat kada je ona bila fascinirana sa mojim ocem “, rekla je Uranija.
Kako Jevreji žive danas u Novom Sadu, publika je imala prilike da čuje od Gorana Levija iz Jevrejske opštine Novi Sad:
“Jevreji danas žive potpuno normalno, kao pravi građani Novog Sada, sa punim građanskim i svim pravima. U prethodnim vekovima Jevreji su živeli u dve ulice u Novom Sadu, Jevrejska ili bivša Osječka i Pap Pavla. Nisu mogli da izlaze iz tih ulica, to je bio mali geto, nismo mogli da upisujemo gimnazije, da sklapamo brakove. Sve to danas i ne osetimo. Vrlo smo aktivni u Jevrejskoj opštini, iako nas ima malo. Ima nas svega oko 650 članova Jevrejske opštine. Bavimo se najviše kulturom, imamo hor Hašira, dečiji i omladinski klub. Trudimo se da sinagoga ne bude samo verski objekat, nego i turistička destinacija i koncertna dvorana“, rekao je Levi.
Slavko Matić, iz Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama, rekao je kako ga je ova knjiga naterala da istraži istoriju svoje porodice:
“Pozitivna posledica ovakvog izdanja je da svako dolazi sa svojim novim pričama. Ja sam se čak setio svoje priče o baki Nazarenki, pa sam predložio da je imamo u sledećem izdanju koje Žikica Milošević piše. I drugo izdanje je u pripremi. Rodila se priča i o vojvođanskim crncima. Svako od nas ima bar jednog vojvođanskog crnca “, rekao je Matić.
Da ove priče mogu biti filmske, potvrdio je Slaviša Grujić, filmski reditelj:
“Ova tema je tek započeta i ova knjiga je izuzetan napor u tom smislu da se ispriča jedna priča o Vojvodini koju mi svi mislimo da znamo i kad spominjemo, spominjemo tih nekoliko naroda koji žive na teritoriji Vojvodine, totalno zanemarujući činjenicu da je Vojvodina znatno više. I da Vojvodinu čini samo ova knjiga, za početak. Pre nekoliko godina imao sam priliku da se sastanem sa nekim Italijanima i ja sam im rekao: Dobrodošli kući. Upravo misleći na Rimljane, a da bi čitajući video da nisam mnogo pogrešio. Zrenjaninci znaju za Malu Barselonu, Kikinđani znaju za Francuze na svojoj teritoriji, Bačkopetrovčani znaju za Grke u Magliću, ali mi svi zapravo znamo jako malo o tome ko je kako i na koji način obitavao na ovim prostorima. Ovu temu moramo ponovo da otvorimo. I zato mislim da je trenutak da se ova priča pretvori u filmsku priču “, kaže Grujić.
