Promocija knjige „Izgubljeni u ravnici“ održana je u petak 27. oktobra na Sajmu knjiga u Beogradu, uz panel na kome su učestvovali Robert Čoban, izdavač, kao moderator, Žikica Milošević, autor, Pawel Sokolowski, konzul Ambasade Poljske, Iva Kruleva, zamenica bugarskog ambasadora, Predrag Tomić, počasni konzul Jermenije, Nenad Novak Stefanović, književnik, i Mirjana Đurđević, književnica.
Učesnici panela koji je održan u okviru štanda Vlade Vojvodine, tačnije Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama, diskutovali su o zanimljivim pričama naroda Vojvodine i odgovarali na pitanja prisutnih.
Knjiga “Izgubljeni u ravnici” sadrži 21 priču o narodima koji obitavaju u Vojvodini, s tim što je 20 priča posvećeno pojedinim etničkim zajednicama, dok poslednja priča objedinjuje sve one zajednice koje nisu imale dovoljno materijala za pojedine priče.
Autor Žikica Milošević je podelio svoje lične priče iz porodice i svoje ulice, ali i sećanja iz romana koje je čitao: “Milorad Pavić je u “Predelu slikanom čajem” spomenuo momenat dolaska “Belih Rusa” u Beograd, kada su oni prvi put počeli da šetaju svoje pse ulicom, najčešće ruske hrtove, a psi su imali imena. To je Srbe zbunjivalo jer oni su pse državi vezane u avliji, bezimene. Rusi su doneli i balet i ispijanje čaja.” “Logor za Nemce u Sremskoj Mitrovici bila je bivša fabrika “Svilara”, a sada je srušena, i bizarnim i karmičkim spletom okolnosti sada se na tom mestu gradi veliki tržni centar koji će sagraditi nemački Lidl i austrijski Immofinanz – tako da se Nemci i Austrijanci vraćaju!” “Meni je deda rekao da ako nas upišu kao Milošev, da se ne treba buniti, jer Bugari i Srbi su isto, a ako Srbi upišu kao Milošević, takođe ne treba da se pravi problem oko toga.”
Učesnici panela su predstavili mnoge zanimljive priče kao što je ona o Vislanima iz Ostojićeva koji su u severni Banat došli iz južne Poljske, tj. Šlezije, zatim o banatskim i svim ostalim Bugarima, Grcima iz Bulkesa koji se danas naziva Maglić, a gde su grčki komunisti osnovali svoju „republiku“, kao i o stradanjima podunavskih Švaba.
Poljski konzul Pawel Sokolowski rekao je: “Vojvodina je dom mnogim nacijama, a među njima su i Poljaci, u Ostojićevu, koje mi zovemo Vislani jer su došli iz sela Visle – oni su bili rudari, šalitraši, i neverovatno ali su oni došli peške. I ne samo jednom, nego su svake godine pešačili po 6 nedelja tamo i nazad, a na kraju je u Potiskom Svetom Nikoli, današnjem Ostojićevu ostalo 20 porodica, koje su odlučile da se ne vrate te zime.” “Iako je percepcija da je Poljska 100% katolička, u samoj Poljskoj ima oko 50.000 luteranaca, upravo u regiji Šlezije i oko 500.000 Poljaka plavoslavaca na istoku zemlje.”
Iva Kruleva, zamenica bugarskog ambasadora, rekla je: “Velika vrednost ove knjige je što je napisana na iskustvima iz porodice, iz rodnog sela i grada, na usmenom predanju. Te su priče one koje se ne zaboravljaju, i razlikuju se od zvaničnih izvora, koji su podložni konjunkturi i političkim pritiscima. A priče koje je deda ispričao sinu, i tako dalje, su priče u koje će neko uvek verovati i prenositi dalje. Razume se da se nešto izgubi, ali većina se prenese dalje, a to je najdragocenije.” “Izgubljeni u ravnici” – možemo reći da su izgubljeni ljudi, a ostalo je njihovo ruku delo, imena sela, i priče, koje su najvažnije od svega – jer kao deca koja uče o svetu kroz bajke, tako i mi učimo o sebi kroz priče, a ne postoji niko kome nije stalo da zna ko je. Najvažnije što možemo od toga da naučimo je kako da naučimo da naša deca žive sretnije od nas.”
“Bugarska je zemlja koja je sprečila holokaust nad Jevrejima u Drugom svetskom ratu, naš ministar spoljnih poslova bio je Solomon Pashi, Jevrejin, a naš premijer je bio Simeon Sakskoburggotski, Nemac, potomak careva. Mi preferiramo i dalje ljude, a ne teritorije.” – zaključila je.
U publici se našao i dobitnik NIN-ove nagrade za književnost Vladimir Pištalo, a po reakciji publike, vidljivo je bilo da je ovo jedan od najzapaženijih panela na Sajmu.
Edvin Gazdag, Slovenac iz Ečke i dobar poznavalac istorije Slovenaca, potomak naftaša iz Lendave, dao je iz publike sjajne ideje: načete su mnoge teme, poput Slovenaca rudara, vinara i naftaša, Kalmika i drugih koji će svoje priče ispričati u drugom izdanju… Gazdag je ispričao svoju porodičnu storiju: “Moji su kao porodica došli po naredbi Krcuna u Banat da bi se bavili proizvodnjom nafte. Naime, u Lendavi je bilo prvo naftno polje u Jugoslaviji i kada je pronađena nafra u Banatu, 10 porodica Slovenaca je prebačeno tamo da se kao iskusni radnici u natnoj industriji, bave razvojem naftne industrije Vojvodine.” “Slovenci su u Vojvodinu dolazili u tri navrata, kao predstavnici triju profesija: vinari u Gudurici, naftaši u Mokrinu i rudari u Vrdniku. Njihovi potomci i danas žive ovde.” – dodao je on.
Nenad Novak Stefanović, književnik čija se knjiga promovisala na susednom štandu Lagune, podelio je neke od svojih zanimljivih priča: “Slučajno sam došao na ideju da pišem o Nemcima u Beogradu pre rata, jer sam u nemačkom gradu Tibingenu 1993. godine sreo Podunavskog Nemca Fridriha Bindera, profesora filozofije, koji je imao sve brojeve “Politike” koje je dobijao od progonstva iz Srbije, a slušao je svako veče Radio Beograd! Iz toga su proizašle tri knjige, a prevedene su i na nemački!” Istorijski, dodao je on, ništa nije bilo slučajno: “Austrijanci su ozbiljno pristupili kolonizaciji južne Ugarske, današnje Vojvodine. Oni su 1688. kada je oslobođen Beograd, oni su organizovali Komisiju za obnovu oslobođenih krajeva Ugarske i obnovu opustošenih zona. Oni su 1690. pozvali sve narode da se nasele, to je bila velika ideja naseljavanja, i vojna i ekonomska. A kraj svih ovih naroda je često ili pretapanje ili progon, kao što se kaže u knjizi “Izgubljeni u ravnici” i mnoštvo otvorenih pitanja.Zato smo mi organizovali posete i Šumaricama i Knićaninu, koji je bio logar za nemačku decu. To je užasno stradanje na obe strane.”
Predrag Tomić, počasni konzul Jermenije, dodao je na sve ovo: “Meni je obećano da će spomenik porodici Čenazi, koji su bili Jermeni, a koji je sad sklonjen na restauraciju zbog gradnje poslovnog objekta, biti vraćen na mesto.” “Prijateljstvo srpskog i jermenskog naroda dokazano je 1988. kada je bio tragičan zemljotres a Srbija je uputila pomoć jermenskom narodu. Nažalost tada je pao helikopter sa našim pilotima i svih 7 članova posade je poginulo. O tome svedoči spomenik hačkar koji se pažljivo čuva.”
Mirjana Đurđević je naročito potcrtala zanimljivu priču o jedinim evropskim budistima, Kalmicima, koji su pretežno bili skoncentrisani u Beogradu, ali se jedan deo nastanio i u Banatu, da bi sada potpuno iščezli iz nape ravnice. “Kalmici su došli sa Belim Rusima u današnji Beograd, u Veliki Mokri Lug, gde su čuvali konje, a pošto su oni kao mongolski narod, konje zapravo obožavali, napasali su ih i jahali ina livadi između Velikog Mokrog Luga i Beograda, a na tom mestu je sadrađeno posle rata naselje Konjarnik, za koje malo Beograđana zna da je dobilo ime prema kalmičkim konjima koji su su nalazili svoju ispašu.” – ispričala je Mirjana. “Kalmici su u vreme Nedićeve Srbije odlazili da pomažu Nemcima u Banatu koji je bio u sastavu Srbije, a kasnije su ih Nemci evakuisali sa sobom 1944, da bi ovi na kraju završili u Americi. Plašili su se dolaska Crvene Armije jer su Kalmici u Kalmikiji pomogli Nemcima a Crvena Armija ih je desetkovala. Do 1953. su se dokazivali sa Amerikancima da su, iako kosooki budisti, oni evropski narod!” “Jedan Kalmik je igrao za preteču Crvene Zvezde, FK Jugoslaviju, bio je golgeter i zvao se Uljmadinov. Prava zvezda koja je davala po 3 gola Romi u sred eograda. Sahranjen je u Zrenjaninu, a ženio se tri puta Srpkinjama, imao 7 dece, i svu decu iz prethodnih brakova je unosio u svaki sledeći brak.” – dodala je književnica, završavajući priču u vedrijem tonu.
Kompletan panel možete poslušati u videu ispod:
