U okviru projekta LEPŠE JE U DRUŠTVU, koji realizuje Udruženje HBO COLOR MEDIA EVENTS u saradnji sa kompanijom Color Media Communications i Gradskom upravom za socijalnu i dečju zaštitu Grada Novog Sada, o značajnim temama vezanim za rad sa decom i osobama sa autizmom razgovarali smo sa Doc. Dr Daniela Tamaš, koja vodi Dnevni boravak osoba sa autizmom u okviru SOŠO “Milan Petrović”, u Novom Sadu.
Kažu da je praksa u najvećoj meri dokazala da zanimanja i pozive ne biramo mi, već da oni biraju nas. Vi ste doktor nauka, i profesor na Medicinskom fakultetu, i logoped i oligofreni i specijalista za edukaciju i rehabilitaciju. Sa druge strane veoma ste mladi. Šta je bilo presudno za to da se sa toliko volje i entuzijazma bavite upravo ovim pozivima?
– Samo sam sledila svoj unutrašnji osećaj. Nikada nisam imala dilemu sa izborom poziva. Upisala sam i završila fakultet koji sam želela, a to je nekadašnji Defektološki fakultet u Beogradu, koji danas nosi naziv Fakultet za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju, a posle se sve odvijalo samo po sebi, kao sled međusobno prožetih upliva okolnosti. LJudi, energija i potrebe… Važno je imati viziju i cilj i ići ka njihovom ostvarenju. Na tom putu otvaraju se prilike i okolnosti koje vas afirmišu i usmeravaju dalje.
Kome možemo da zahvalimo što SOŠO “Milan Petrović” u kojoj radite kao koordinator Dnevnog boravka za osobe sa autizmom, danas uživa u tolikom ugledu?
– ŠOSO “Milan Petrović” sa domom učenika je jedna kompleksna ustanova koja se neprestano razvija i nadograđuje prateće savremene tokove u svim srodnim naučnim disciplinama kao što su specijalna edukacija i rehabilitacija (defektologija), psihologija, pedagogija, medicina, kao i savremene tokove u sistemu obrazovanja, socijalne zaštite i zdravstva. Za uspešno delovanje jedne ustanove pre svega važan je dobar rukovodilac, ali i posvećen kadar. Tako je i za razvoj naše ustanove pre svega zaslužna dugogodišnja direktorka škole mr Slavica Marković, sada u penziji, a koju je u novije vreme nasledila Violeta Strahinjević koja nastavlja njenim stopama i ispisuje nove stranice delovanja i razvoja ustanove. Naša škola obuhvata veliki broj raznovrsnog kadra koji sinhronizovano deluje u brojnim multidisciplinarnim timovima. Ta razmena znanja, iskustva, ideja među zaposlenima je neprestani pokretač kreativnosti i inovativnosti koji odlikuju našu ustanovu. Na kraju, ugledu ustanove doprinose i sami učenici i korisnici, kao i njihovi roditelji, jer svi oni na najbolji način prezentuju našu školu i na zaličite načine doprinose poboljšanju kvaliteta njenog rada.
Šta je ključno i na čemu posebno insistirate u vašem i radu vaših kolega, sa korisnicima Dnevnog boravka kojim upravljate?
– Kljiučna je otvorena komunikacija i timski rad. Moram istaći da u našem timu vladaju kolegijalnost i uzajamna podrška i razumevanje koji su osnova za pozitivnu atmosferu u uspešan rad.
Kakva su vaša iskustva o tome koji problemi najčešće prate porodice u kojima žive deca i osobe sa autizmom?
– Problemi su raznovrsni. Svaka porodica ima svoje specifičnosti, a sa tim i raznovrsne probleme i načine na koje ih prevazilaze. Najčešći problemi koje bih mogla da okarakterišem kao univerzalne su sistemska ograničenja. Naš sistem u oblasti obrazovanja i socijalne zaštite, funkcioniše dobro, ali ima i dosta nedostataka koji se pod uplivom struke i roditeljskih organizacija menjaju, ali su to dugotrajni procesi koji teku sporo. U tim sporim i ponekad neadekvatnim promenama ljudima prolaze životi pritisnuti ograničenjima i neadekvatnom podrškom. Naše korisnike i njihove roditelje često tišti nemanje usluga asistencije u svakodnevnim životnim aktivnostima, problem prevoza, ili organizovanog čuvanja korisnika u situacijama kada roditelji treba da odu na neki put ili lečenje. Pozitivno je to što se u sistemu socijalne zaštite takve usluge podrške razvijaju, ali još uvek nisu dovoljno razvijene da bi podmirile sve potrebe, ili makar većinu. Uglavnom, problemi podrške dolaze do izražaja sa odrastanjem korisnika i starenjem njihovih roditelja.
Kao i svim ljudima i osobama sa smetnjama u razvoju je u suštini LEPŠE U DRUŠTVU. Međutim, u komunikaciji sa njima, a naročito kada sprovodimo inkluziju treba da budemo veoma oprezni. Kakvo je vaše mišljenje o ovoj temi? Kako na društvo reaguju autistične osobe?
– Inkluzija je sama po sebi potrebna i korisna ako se sprovodi na adekvatan način, uz adekvatnu podršku u skladu sa individualnim potrebama korisnika i specifičnostima njihovog stanja. Mislim da je u našem društvu prioritet dat inkluziji u obrazovanju, a po mom mišljenju, trebalo bi da ga damo socijalnoj inkluziji koja ima mnogo veću širinu i podrazumeva aktivno učešće osoba sa invaliditetom u svim sferama društvenog života u skladu sa nihovim potrebama, interesovanjima i afinitetima. Na senzibilizaciji društva i razvijanju pozitivnih stavova prema društvenoj uključenosti osoba sa invalidetom treba neprestano raditi i graditi tolerantno, inkluzivno društvo.
Osobe sa autizmom kao i svi ostali, pozitivno reaguju na uključivanje u društvene aktivnosti i kontakt sa ljudima, ako se taj proces sprovede adekvatno poštujući specifičnosti njihovog stanja i načina komunikacije. Za osobe sa autizmom je pogotovo važno podsticati vršnjačku interakciju jer često u životima mnogih taj vid interakcije izostaje. Ove osobe teško samoinicijativno uspostavljaju komunikaciju ili imaju teškoća u održavanju i razvijanju komunikacije. Iz tih razloga im je u ovoj oblasti potrebna podrška, a projekti kao što je LEPŠE JE U DRUŠTVU su jedan od načina.
Veoma ste predusretljivi, spremni na saradnju i sa roditeljima i sa strukom, i sa svima ostalima koji direktno ili indirektno rade na afirmaciji pružanja podrške osobama sa smetnjama u razvoju. Možete li da podelite da nama neke najbolje primere iz vaše prakse?
– Ima ih veoma mnogo, ne bih mogla ni jedan posebno da izdvojim. Svaka pozitivna komunikacija i saradnja sa korisnicima, roditeljima, kolegama, a u poslednjih nekoliko godina i studentima je primer dobre prakse. Takođe, moram da istaknem i brojne organizacije sa kojima smo tokom svih ovih godina rada razvijali saradnju u našoj zemlji i inostransvu koje više ili manje, ili uopšte nemaju veze sa našom strukom, sa kojima smo se umrežavali i udruživali svoje resurse i radili na stvaranju boljih uslova za rad sa osobama sa autizmom.
Tokom svoje profesionalne karijere ste veoma uticali na svest lokalne zajednice i društva u celini, te vas zbog toga veoma poštuju u svim krugovima. Takođe, doprineli ste tome da se pomere neke veoma važne granice, i otvore mnoga pitanja u vezi sa unapređenjem prava osoba sa smetnjama u razvoju, naročito onih sa autizmom. Na šta ste posebno ponosni i šta možemo u budućnosti da očekujemo od vas?
– Posebno sam ponosna što programi podrške za osobe sa autizmom koje razvijamo već više od 20 godina u našoj ustanovi i dalje postoje i imaju svoj progresivni tok razvoja. Takođe i što smo uspeli da uspostavimo programe pripreme za stanovanje uz podršku i Uslugu stanovanja uz podršku za osobe sa autizmom, na kojima ćemo i dalje raditi i unapređivati ih. Na pragu smo nekoliko intovativnih projekata u oblasti robotike i savremene asistivne tehnologije u domenu veštačke inteligencije. Nadamo se da će ta istraživanja doprineti kvalitetu podrške osobama sa autizmom. Osim navedenog, ponosna sam i na to kad svoje nekadašnje studente vidim kao svoje kolege, sa kojima dalje nastavljam saradnju u praksi. Ali i kada vidim da su naši korisnici i njhovi roditelji zadovoljni podrškom, jer ipak i pored brojnih prepreka i teškoća sa kojima se susrećemo u radu, kada se osvrnemo iza sebe možemo da vidimo rezultate koje smo zajedničkim snagama ostvarili svi mi.
Šta ostavite iza zatvorenih vrata kada dođete na posao, a šta kad dođete sa posla kući?
– Ne ostavim ništa, moj privatni i profesionalni život se prožimaju. Samo je stvar u preraspodeli vremena i prioriteta. Kod kuće sam, kad imam vremena, više okrenuta privatnom životu i porodici, prijateljima, hobijima, a na poslu se fokusiram na poslovne aktivnosti, ali sve sam to ja i teško je razdvojiti te životne sfere.
Autor: Gordana Bjelajac