Iako su mnogi autori, među kojima su najpoznatiji Stanislav Vinaver, Rastko Petrović, Salmon Moni de Buli i Miloš Crnjanski, povezivani sa počecima avangardnog delovanja nadrealističkog pokreta u Srbiji, istoričari umetnosti se mahom slažu da su osnovu pokreta činila trinaestorica potpisnika almanaha “Nemoguće” iz maja 1930. Prožimanje s
idejama i poetikama gorepomenutih ili konstantni flert sa Micićevim zenitizmom samo je proširilo polje delovanja beogradske grupe nadrealista, koji su posle mnogih razmimoilaženja i ideloških nesuglasica uspeli nekoliko godina da deluju na istim principima.
Marko Ristić, Dušan Matić, Aleksanadr Vučo, Milan Dedinac, Mladen Dimitrijević alijas Dimitrije Dedinac, Oskar Davičo, Vane Živadinović Bor, Đorđe Jovanović, Radojica Živanović Noe, Đorđe Kostić, Koča Popović, Branko Milovanović i Petar Popović predstavljaju pokretačku osovinu nadrealističkog pokreta u Srbiji. Svi ostali, preteče ili sledbenici, nisu ili nisu uvek koristili osnovnu matricu pokreta u stvaralačkom procesu – automatizam lišen emocija i prethodno usvojenih (sa)znanja, kao i odlučno opiranje svakoj estetskoj i žanrrovskoj kodifikaciji u činu umetničkog izražavanja.
Ideološko pesničenje
Srpski nadrealisti nisu bili pošteđeni boljševičke čistke. Aragonov odlazak u Harkov na Drugu međunarodnu konferenciju revolucionarnih pisaca 1930. sa zadatkom da sovjetskim kolegama obrazloži stavove nadrealista po svim ključnim pitanjima, pretvorio se u staljinističko prevaspitavanje pod unakrsnim ispitivanjem “drugova” u kožnim mantilima. Obećanja koje je tamo “samovoljno” dao dovešće do velikog sukoba, posledično i do raskola u nadrealističkom pokretu, posebno na realiciji sa Bretonom.
Sličnu sudbinu je doživeo i nadrealistički pokret u Srbiji. Birajući između nadrealizma i komunizma, Koča Popović je trajno prekinuo svoje aktivnosti raspustivši po nalogu partije nadrealistički blok 1932. Jako prisustvo komunističke ideologije u pokretu doživljavalo se među članstvom kao poželjno, često i neohodno tumačenje avangarde i “novog sveta”.
Idealoški sukobi članova neretko su završavali incidentima, kao što je onaj iz foajea Hotela “Moskva” tokom koga su Đorđe Kostić, Đorđe Jovanović i Radojica Živanović Noe izudarali poetu i novinara Radeta Drainca zbog njegovog kritičkog teksta u “Pravdi”. I među drugim članovima je bilo neslaganja. Posle objavljivanja deklaracije “pozicija nadrealizma”, Dimitrije Dedinac je napsutio grupu zbog neslaganja s njenim tekstom, posebno s delom u kome su se nadrtealisti izjasnili za socijalističku revoluciju. Posle objavljivanja trećeg broja prestaje s radom časopis “Nadrealizam danas i ovde” 1932, što se smatra konačnim krajem delovanja srpskih nadrealista u okviru grupe. Oskar Davičo, Đorđe Jovanović i Koča Popović su privedeni, Moni de Buli se seli u Pariz, a Radojica Živanović Noe postaje član grupe “Život”.
Srbija je bila svet
Značaj srpskog nadrealizma vrednovao sa različitih vremenskih kota. Tako je tridesetih smatran “veoma značajnim delom svetkog pokreta”, o čemu je pisao Breton, da bi punu verifikaciju prvo, kako to obično biva kod nas, pobio u svetu. Beogradski nadrealizam kotekstualizovan je na velikoj izložbi svetskog nadrelizma “Der Surrealismus 1922-1942” u Parizu i Minhenu 1972. koju je realizovao istoričar Patrik Valdberg. U okviru tog projekta predstavljeni su svi članovi nadrealističkog pokreta u Srbiji sa 43 dela. Time je verifikovan njegov značaj u evropskim okvirima.
U našoj sredini, srpski nadrealizam je poslednji put predstavljen na izložbi “Nemoguće. Umetnost nadrealizma” autorke dr. Milanke Todić, koja je realizovana 2002. godine u Muzeju primenjenih umetnosti u Beogradu. Projekat realizuje Udruženje „Hbo Color Media Events” iz Beograda, a sufinansira ga Ministartsvo kulture i informisanja.
Autor teksta: Boris Jakić
