Regionalna književna konferencija “Book Talk” – 27. septembra ove godine će po peti put u Novom Sadu okupiti najpoznatije pisce, izdavače i književne kritičare u regionu!
Od 2015. godine u Novom Sadu se održava regionalna književna konferencija “Book Talk” posvećena najuglednijim piscima, kritičarima, izdavačima, poznatim ličnostima i umetnicima iz celog regiona.
Konferencija okuplja nekoliko stotina ljubitelja književnosti, a specifična je po mestu održavanja odnosno po tri galerije; Galerije Matice srpske, Spomen- zbirke Pavla Beljanskog, a od prošle godine i Galerija likovne umetnosti poklon zbirka Rajka Mamuzića.
Svake godine program konferencije je opširniji kao i teme koje se obrađuju kroz panele i studije slučaja. U sklopu programa konferencije “Book Talk 2019” planirano je 13 panela i 5 predavanja, uz tradicionalni propratni program kao što je nedelja knjige u autobusima GRS-a.
U susret konferenciji razgovarali smo sa Rumenom Bužarovskom – autorkom čije ime je jedno od zvučnijih u regionu. Ona je i jedna od učesnica panela “Jedan na jedan sa Rumenom”.
Bužarovska je jedno od najvažnijih imena savremene makedonske i regionalne književne scene. Rođena je 1981. godine u Skoplju, u Makedoniji. Ona je vanredna profesorka američke književnosti na Filološkom fakultetu u Skoplju. Do sada je objavila četiri zbirke priča: “Žvrljotine”(2007), “Osmica” (2010), “Moj muž” (2014) i “Nikuda ne idem” (2019).
Nakon što je prethodnom zbirkom priča „Moj muž“ postala regionalna književna “zvezda”, ona nastavlja da pomera granice kratke forme knjigom “Nikuda ne idem”. Nastavlja tamo gde je stala sa prethodnom, a „proširuje područje borbe“ i u žižu stavlja odnos lokalnog i globalnog, „naših“ i „stranaca“, kao i intrigantne pozicije naših tamo i stranaca ovde.
O tome, između ostalog, dalje u intervjuu.
U makedonskom društvu postoji snažna potreba za kritikom, jer se time bavi mali broj ljudi. Ali i kada se pojaviš u javnosti, odmah sledi napad. Ako se oglasiš na društvenim mrežama, to sutradan osvane u novinama. Kritika i istina gotovo nikom ne prijaju, to je jasno, ali zašto je danas pogotovo “opasno” kritikovati?
– Nisam sigurna da je danas opasnije, samo znam da je lakše manipulisati informacijama i orkestrirati napad prema kritičara zbog dostupnosti društvenih i elektronskih medija. Kod nas je to tako i zbog toga što su mediji dugo bili megafoni vlasti, pa su ljudi počeli nalaziti alternativne forme informisanja i bunta.
Rekla sam da novine koriste ono što pišemo na društvenim mrežama i kao kritiku prema njima, jer je nivo i kvalitet pao tako nisko da često koriste upravo njih kao jedini legitimni izvor informisanja, što se svodi na ono što moja drugarica i ja radimo kad šaljemo skrinšotove u inboksu jedna drugoj i ogovaramo ko je šta rekao.
Makedonija je mala zemlja, pa teško je kritikovati, jer uvek ispada da je neko nekome rodbina ili prijatelj. Samim tim, kritika je često uzrok bizarnih intimnih problema.
Uspeva li kritika da se “provuče” kroz listove papira jedne knjige? Ima li takav način kritike efekta, jer nismo sigurni koliki broj ljudi zaista čita knjigu?
– Naravno. Ne vidim kako bi književnost mogla da postoji van društvenog konteksta, i kao takva jeste politički čin. Ne mogu proceniti kakav je efekt, jer ljudi različito interpretiraju ono što je napisano i moguće je da uopšte ne primećuju kritiku, što je isto u redu.
U jednom intervjuu ste rekli da u svojim delima opisujete društvene matrice i da zato knjige imaju tolikog odjeka u matičnoj državi i u regionu. Rekli ste i da su priče “politika na intimnom nivou”. Zašto je bitno predstaviti i te delove života svakom čitaocu? Zašto na “intimnom nivou”?
– Društvena politika se reflektuje na nivou našeg privatnog života, a pošto je književnost o pojednicima, onda se priče odvijaju u našim intimnim svetovima. Mi smo prilično politički nepismeni, a i bukvalno smo nepismeni, tako da često se smatra da je političko isto što i partijsko, što nam samo govori koliko smo zatrovani kao društvo. Skoro svaka naša odluka ili nemogućnost izbora jeste politička. U tom smislu ja ne radim ništo novo.
U Vašoj poslednjoj knjizi “Nikuda ne idem” u fokus priče stavili ste odnos lokalnog i globalnog, “naših i stranaca”, naših tamo i stranaca ovde. Kako objašnjavate to da je Balkan i dalje specifično mesto po tom odnosu naši/njihovi/domaći/stranci i slično?
– Balkan je oduvek bio geografski tranzitan, pa je zbog toga identitetski dosta raznolik. Nažalost, ta raznolikost je rezultirala velikim brojem ratova, pa su nas stranci često mirili i dolazili da rešavaju našu disfunkcionalnost (o tome koliko je to funkcionalno neću da pričam).
Imamo mi zbog toga, a i zbog mnogo drugih složenih istorijskih okolnosti, kompleks niže vrednosti. Dvodecenijska tranzicija, nekritičnost prema sebi, parazitiranje i lociranje krivice na drugo mesto stvorili su trend automatskog verovanja da je život negde na zapadu bolji nego ovde. Pričam, dakle, i o ljudima koji zaista imaju dobre živote ovde: imaju posao a ne ubijaju se od posla, poseduju imovinu, odu na odmor, ali neprestano govore kako ovde ne valja i ne rade ništa u vezi sa tim.
Zašto je za Vas kao spisateljicu bitno da pričate o patrijarhatu? U delu “Moj muž”, on je zauzeo posebno mesto…
– Za mene je patrijarhat osnova nejednakosti. Ne može društvo normalno funkcionisati kad je pola od tog društva potlačeno i smatra se za nešto manje vredno. To je činjenica vekovima, pa se posmatra kao nešto normalno. Nije normalno i zato o tome pišem.
Kotizacije za studente su besplatne, uz važeći indeks prilikom registracije, a o svim uslovima i načinima prijave, kao i detaljnijem programu možete se informisati na web-stranici konferencije: http://www.color.rs/booktalk2019/.
Foto: Umar Timol
