Četvrti po redu festival nacionalnih kuhinja „Food Planet“, kојi оrgаnizuјe Udruženje građana “Srcem za sve”, u saradnji sa kоmpаniјama “Color Media Communications” i “Ninamedia”, a uz podršku Grada Novog Sada – Gradske uprave za privredu, otvoren je 10. oktobra na platou isped Sportsko-poslovnog centra Vojvodine u Novom Sadu.
U sklopu festivala, kao jedna od pratećih aktivnosti, održaće se razgovor o slici “Doručak na travi“ slikara Save Šumanovića u Spomen-zbirci Pavla Beljanskog na Trgu galerija, u ponedeljak, 19. oktobra, s početkom u 15 sati. O slici će govoriti mr Milana Kvas, upravnica Spomen-zbirke Pavla Beljanskog. Broj mesta je zbog epidemiološke situacije ograničen na 30 posetilaca, uz obavezno nošenje zaštitne maske.
Predstavljajući se prvi put beogradskoj publici 1928. godine, Šumanović je izložio i “Doručak na travi”. Cela izložba je rasprodata, a “Doručak” je kupio izvesni trgovac Đerasi, od koga će Beljanski otkupiti ovo platno. Slikajući svoje remek–delo godinu dana ranije, Šumanović nije ni slutio da će se naći u nizu interpretatora čuvene Maneove slike (1863/64), između ostalih Monea (1865), Pikasa (1961) i američkog vajara Džonsona (1994), čije delo svojim nazivom Déjeuner Déjà Vu rezimira ovaj postupak obraćanja umetnika umetničkim delima. Iz te perspektive,
Šumanovićeva slika dobija dvostruki značaj. S jedne strane, u doba svog nastanka, “Doručak na travi” reflektuje aktuelno parisko retro-podneblje, dobija izvrsne ocene ondašnje francuske i domaće kritike, i u punom sjaju otkriva pravi Šumanovićev koloristički senzibilitet. Mada zadržava ostatke kubističkog tretmana koji opominje na školovanje kod Lota (autoportret slikara i profil obučene ženske figure s desne strane, smenjivanje toplih i hladnih tonova, struktura kompozicije), “Doručak” je svojim pastelnim koloritom, gustom fakturom, upotrebom konture, najbolja ilustracija sazrevanja novog stila koji će Šumanović u varijacijama nastaviti da neguje i u šidskom periodu.
S druge strane, ovo monumentalno delo u svetlu postmodernističkih ponovnih iščitavanja Maneovog “Doručka” u drugoj polovini dvadesetog veka dobija mogućnost novih interpretacija, kojima ide u prilog već otkrivena „intuicija postmodernog” u Šumanovićevom ciklusu „Šidskih kupačica”.
